SEBI I SVOJIMA

Zmijolika traka užurbanih ljudi.
Provlačim se brzo,
Hitam ka svom cilju.
I odjednom stanem,
Podignem ruku usred gomile
I gledam ih.
Očekujem čuđenje,
Ali oni nemaju vremena.

Tek po koji bivši taksista
Instinktivno prikoči u koraku,

Pogleda me,
A onda se trgne i shvati
Da je sada u ulozi prolaznika.

Fantastično,
Pomislim ja.
Kakva ideja,
Na pola puta do posla,
Na dve trećine sopstvene kolotečine,
Testirati
Prolaznike,
Prepoznati bivše
Pregaoce.

Počnem da kašljem,
U još većoj žurbi.
Savijem se malo prenaglašeno.
Obilaze me, sapliću se,
Samo da izbegnu.

Tek po koja medicinska sestra,
Bivša ili sadašnja,
Trgne se, gotovo da zastane,
Ali onda prohuji,
Seti se da žuri.
I niko više
ne haje.

Pokušam još jednom,
Viknem ‘u pomoć’,
Viknem još glasnije,
Do kreštanja.
I sve dok krivim vilicu,
Posmatram lica oko sebe.

Gledam ih kako šakama
Zaptivaju uši,
Da slučajno glas do svesti
Ne dođe,
Da ih slučajno pogled ne oda,
Da instinktivno ne okrenu glavu
U mom pravcu.

I u tome se predamnom
Izvije zgrada,
Visoka i elegantna,
Širokih dveri.

Automatski otvori vrata
I primi me toplo
U svoje krilo
Na xy spratu.

Mašina za kafu me
Uteši blagonaklono pružajući
Toplu šoljicu.
Slušalice mi zvukom
Izmame osmeh.
Kompjuter me dočeka
Pun poruka i pažnje,
Tako uslužan,
Na svaki moj
Dodir.

Vratih se sebi i
Svojima.